Iz istorije jugoslovensko-rumunskih odnosa, tri razočarenja Rumunije u Jugoslaviju
Autor prof.dr Sori Oane 26.12.2017.g.
Kako je došlo do narušavanja prijateljstva izmedju Srbije i Rumunije?
U narodu se i sad može čuti da Rumunija ima samo dva dobra suseda Srbiju (bivša Jugoslavija) i…Crno more. Ove dve zemlje nikada nisu ratovale jedna protiv druge što je dobar primer za ostatak Evrope. Ovo prijateljstvo bilo je podržano i osećanjima dva naroda tako da nisu bili potrebni nikakvi diplomatski napori.
Tri razočarenja Rumunije u Jugoslaviju
Zbog toga (tradicionalnog prijateljstva) je interesantno otkriti kako je 1941.g. došlo do prekida diplomatskih odnosa između dve zemlje koje su bile članovi-osnivači vojno-političkog saveza Mala Antanta (zajedno sa Čehoslovačkom), zatim 1934.g. Rumunija i Jugoslavija su osnovale još jedan političko - vojni savez Balkanski pakt zajedno sa Grčkom i Turskom. Balkanski pakt smatran je širenjem Male Antante na jugoistočnu Evropu. Za oba saveza zajedničko je bilo da su Rumunija i Jugoslavija bile članice-osnivači. Dakle, činjenica je da je to bio pokazatelj dobre saradnje između Rumunije i Jugoslavije. Šta se međutim dogodilo 1941.g. što je narušilo odnose dva suseda i prijatelja?
Ostavka Tituleskua, avgusta 1936.g. sa mesta ministra inostranih poslova Rumunije i dolazak dr. Milana Stojadinovića na mesto premijera Jugoslavije i ministra inostranih poslova juna 1935.g., označava početak slabljenja prijateljskih odnosa odnosa između Rumunije i Jugoslavije. Stojadinović je kroz svoju politiku približavanja Jugoslavije Bugarskoj, Italiji, Mađarskoj i Nemačkoj doveo do pogoršanja odnosa između dve zemlje. Sa ovakvivom političkom orijentacijom Stojadinovića započela je dezintegracija Male Antante i Balkanskog pakta. Čemu ova profašistička orijentacija premijera Jugoslavije? Jugoslavija je imala jako dobre ekonomske odnose sa Nemačkom a to se naročito videlo u oblasti poljoprivrede.
Prvo razočarenje Rumunije u Jugoslaviju desilo se 24.januara 1937.g. kada je je u Beogradu Jugoslavija potpisala sporazum o večnom prijateljstvu sa Bugarskom bez konsultacija sa zemljama članicama Balkanskog pakta, što je dovelo do dubokog i gorkog razočarenja Rumunije u Jugoslaviju usled ovog gesta. Glavni cilj Balkanskog pakta bio je upravo smanjenje megalomanije Bugarske. Ovaj pakt je ozbiljno narušen sklapanjem sporazuma o prijateljstvu između Jugoslavije i Bugarske. Štaviše, Jugoslavija je 25.marta 1937.g. potpisala sa Italijom sporazum pokušavajući da se tako približi Nemačkoj.
Drugo razočarenje Rumunija je pretrpela raspadom Čehoslovačke, marta 1939, kao i Mala Antanta čiji su članovi bili i Jugoslavija i Rumunija. Osnovna svrha ovog saveza bila je borba protiv mađarskog revizionizma. Raspad Čehoslovačke imao je izuzetno negativne posledice po Rumuniju; prestala je da postoji jedna država, prestala je da postoji Mala Antanta, izgubljen je izvor snabdevanja oružjem, a Mađarska je postala sve nasilnija i nakon toga je okupirala Transilvaniju. Zarad korektnosti treba predočiti još jednu činjenicu. Vlada u Pragu pokušala je da utiče na vlasti u Beogradu i Bukureštu u pogledu obaveza pružanja pomoći u slučaju agresije Nemačke. Tu je naišla na nepokolebjivo odbijanje jugoslovenske vlade dok je rumunska vlada usvojila stav da se postavlja neodlučno što se u krajnjem slučaju moze izjednačiti sa odbijanjem. Krivica zbog toga treba da bude podeljena između Jugoslavije i Rumunije.
Treće razočarenje Rumunije u Jugoslaviju je priznavanje SSSR 1940.g. i uspotavljanje ponovno diplomatskih odnosa i to baš kada je SSSR zatražio Besarabiju (Molotov ispred SSSR, 29.mart 1940. g-govor ministra inostranih poslova SSSR). Za Rumuniju je bilo očigledno da više ne može da se osloni na Jugoslaviju.
Početkom 1940.g. Rumunija je bila potpuno izolovana dok je Jugoslavija uspela da reši sve sukobe sa susedima Rumunije, sem sa Mađarskom sa kojom su započeti pregovori (okončani su u decembru 1940.g. sa Mađarskom samo četiri meseca pre napada na Jugoslaviju!). Dogovori su načinjeni bez znanja Rumunije. Paradoksalno je da je Jugoslavija koja je godinama sarađivala sa Rumunijom u Maloj Antanti i Balkanskom paktu postigla dogovor sa svim svojim i rumunskim neprijateljima - zbog kojih su i formirana dva saveza.
Rumunija je započela dvostruku spoljnu politiku
Izolovana i očajna Rumunija je počela da vodi dvostruku i opasnu politiku. Htela je istovremeno da bude sa dve grupe zemalja koje su međusobno sukobljene. Iako je prihvatio anglo-francuske garancije (13.aprila 1939.g), kralj Karol II započeo je ozbiljne pregovore sa nemačkim ministrom Fabriciusom koji su 25.marta 1939.g. okončani rumunsko-nemačkim ekonomskim sporazumom. Ovim je rumunska ekonomija podređena interesima nemačkog Rajha. Suprotno ovoj opasnoj politici, Jugoslavija je vodila čvrstu i konzistentnu profašističku politiku od početka juna 1935.g., koja ju je gotovo neprimetno vodila u u ruke Nemaca.
27.juna 1940.g. pojavila se iznenadna vest o ultimatumu koji je Ministar inostranih poslova SSSR Molotov uputio Ministru inostranih poslova Davideskuu. Posle nekoliko dana Besarabija je predata SSSR. Rana prozrokovana gubitkom Besarabije još uvek nije bila zalečena kada je Mađarska zatražila Transilvaniju. Zatim je došao red na Bugarsku koja je uzela Južnu Dobrudžu. Katastrofa Rumunije je bila totalna. Izgubila je trećinu teritorije i stanovništva. Štaviše, u periodu između 1940- 1941.g, nakon ulaska nemačkih okupacionih trupa (10.oktobra 1940.g), snažnog zemljotresa (9/10 oktobar 1940.g.) i uspostavljanja Antoneskove diktature (14.septembra 1940.g) i pobune medju legionarima (21-23 januara 1941.g.), Rumunija je praktično izgubila poverenje u sopstvene snage. Rumunija je 29.septembra 1940.g. izašla iz Balkanskog pakta, izgubila se svaka politička konzistentost. Ove katastrofe propraćene su još i proterivanjem kralja Karola II (6.septembra 1940.g.). Njegov naslednik, kralj Mihaj bio je mlad i neiskusan. Sve što je Rumunija izgradila tokom međuratnog perioda bilo je narušeno. Rumunija je praktično sve izgubila.
4.marta 1941. Hitler je pozvao kneza Pavla iz Jugoslavije. Tokom sastanka postavio je uslov da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu sto bi Nemačkoj omogućllo da prelaskom preko Jugoslavije stigne do Grčke. 25.marta 1941.g, protivno volji građana, predsednik Vlade Jugoslavije Dragiša Cvetković potpisao je Trojni pakt u Beču. 27.marta 1941.g. Došlo je do državnog udara kojim je srušena pronemačka vlast u Jugoslaviji i na čelo je došao komandant Simović koji je proterao kneza Pavla, a napresto je postavljen sedamnestogodišnji kralj Petar II. General Simović je odbio da ratifikuje Trojni pakt.
Vest se brzo proširila Rumunijom. K.St. Pavlović bivši prvi sekretar jugoslovenske ambasade u Bukureštu objavio je 1964.g. članak pod nazivom "Jugoslavija i Rumunija 1941." u izdanju Univerziteta Kolorado, SAD: "Rumunska štampa bila je u prilici da se o ovome oglašava slobodno do određene mere. Iskoristili su ovu priliku da veoma povoljno pišu o Jugoslaviji, naglašavajući da je Jugoslavija odlučila da brani svoju nezavisnost. Rumuni su bili uvereni da će Jugosloveni pružiti snažan otpor, da će se jugoslovenska vojska suprostaviti Nemcima, da Srbi neće tek tako dopustiti da budu ubijeni. Ovim pohvalama medija za Jugoslaviju mediji su se indirektno sukobili sa Nemačkom… U zvaničnim krugovima demonstracije od 27.marta smatrane su besmislenom greškom. Rumunski narod je bio uzbuđen. Juliu Maniu, lider P.N.T. organizovao je studenske demonstracije u znak podrške Jugoslaviji. Vlada je odlučila da privremeno zatvori Pravni fakultet u Bukureštu i Visoku trgovinsku školu. Tokom noći nepoznati ljudi su ispisali po zidovima: Neka živi Jugoslavija! Tokom dana policija je obrisala ove slogane. U restoranu u kome sam ručao na moje iznenadjenje video sam da je blagajnik na računu napisao: Živeli Srbi! Konobari su odbili da prime bakšiš."
Vlada Simovića potražila je pomoć od SSSR pa je 6.4.1941.g. sklopljen pakt o prijateljstvu i nenapadanju. Hitler koji je ovo shvatio kao ozbiljan prekršaj naredio je da se izvede napad tzv. blickrig, smatrajući ovo izdajom Jugoslavije, a nemačke trupe su već bile raspoređene duž severne granice Jugoslavije. SSSR nije pritekao u pomoć Jugoslaviji već se postavio neutralno. 6. aprila 1941.g. Nemačka i Italija su napale Jugoslaviju, 11.aprila 1941.g. Mađarska a 19.aprila Bugarska. 17.aprila 1941. Jugoslavija je kapiturila i maja iste godine cela okupirana.
Prve nemačke granate ispaljene su na Jugoslaviju sa rumunske strane Dunava. Antonesku je dozvolio da Nemci koriste teritoriju Rumunije za napad na Jugoslaviju. Nemački vazduhoplovni bombarderi ubili su u jugoslovenskoj prestonici 17 000 ljudi. Antonesku je izvršio ono sto je Hitler naredio preko Kilingera, ali nije direktno napao Jugoslaviju i okupirao srpski Banat jer je znao da rumunski narod to ne bi podržao.
Iskušenje sa srpskim delom Banata
Nemci i Italijani pokušali su da stave na test Rumuniju u pogledu podele Jugoslavije tj. zapadnog Banata koji je Pariskim sporazumom pripao Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Kroz različita saopštenja, stara i nova, pokušavalo se sa stvaranjem povoljne atmosfere za realizaciju ove ideje, koristio se u svrhu propagande nekorektan stav Srba prema Rumunima, saopštenja o upadu jugoslovenskih aviona u Rumuniju u vreme kada je Rumunija pretrpela dvostruku amputaciju svoje teritorije: Transilvanija i Dobrudža, a navodilo se kako su postojali i neki srpsko - mađarski kontakti u pogledu podele Banata. Dinu Bracianu i Julije Maniiu posavetovali su Antoneskua da ne načini veliku grešku i ne napadne Jugoslaviju.
U Rumuniji je u štampi objavljivano da postoji pravo na srpski deo banata. Čak se pokrenula kampanja u korist Rumuna (Vlaha) iz Timočke Krajine. Ministar Mihaj Antonesku primio je delegaciju Rumuna iz srpskog Banata koji su zatražili da se ovaj deo pripoji Rumuniji. Ovu delegaciju primio je i rumunski ambasador u Beogradu Viktor Kadere. Ambasador je organizovao specijalan sastanak sa rumunskom manjinom u Jugoslaviji čiji predstavnici su i sačinili ovaj zahtev.
Nemački ministar u Rumuniji Baron Manfred fon Kilinger insistirao je da Rumunija napadne Jugoslaviju. General Antonesku je želeo po svaku cenu da izbegne rat sa susednom zemljom. Odbacio je ponudu da se zauzme srpski Banat odakle se jugoslovenska vojska povukla. Ipak se nadao da nije nepovratno uništeno prijateljstvo između Rumunije i Jugoslavije. Formulisao je samo jedan uslov da Berlin prihvati: da Mađarska ne anektira srpski deo Banata.
Solidarnost rumunskog naroda sa narodima Jugoslavije
Iz istog Pavlovićevog članka (koji nam je od koristi i za druge delove ove studije) pronašli smo dokaz i o solidarnosti Rumuna sa njihovim jugozapadnim susedima koje su napali Nemci, Mađari i Bugari. "Povlačenje jugoslovenske vojske smatrali su privremenim i očekivali su odlučujuću bitku. Jugoslovenski bombarder srušio se blizu Kimpulunga, u Karpatima. Svi članovi posade su poginuli. Ugljenisana tela meštani sela su sahranili uz sve vojne počasti. U prepunoj seoskoj crkvi nakon obreda, rumunski sveštenik je odrzao govor: Kunem se i u ime meštana sela da ćemo sa velikom odanošću brinuti o grobovima ovih slavnih boraca. Poginuli su u odbrani svoje domovine. Umrli su od strane zloslutnog neprijatelja čovečanstva Adolfa Hitlera. Majke, žene, sestre, ćerke ovih heroja treba da znaju da će naše majke, žene, sestre i ćerke brinuti o njihovim svetim grobovima. Stavljaćemo cveće na ove grobove sve do pobede pravde. Onda ćemo njihove posmrtne ostatke prebaciti u njihovu oslobođenu, ponosnu i ljubljenu domovinu.
Još jedan jugoslovenski bombarder je srušen blizu Konstance. Pilot je poginuo a svi članovi posade teško povređeni. Konstanca je bila puna nemačkih trupa ali pilot je sahranjen uz sve vojne počasti. Na čelu vojne povorke sa vojnom muzikom prisustvovali su svi oficiri konjičkog puka čiji vrhovni komandant je bila Marija kraljica Jugoslavije. U povorci su bili i predstavnici rumunskih zvaničnika stacionirani u Konstanci zajedno sa velikim brojem civila. Za ovu pro-jugoslovensku demonstraciju bio je zadužen pukovnik Adrian Dumitriu, komandant konjičkog puka koji je nakon toga penzionisan…
Često je dolazilo do otvorenih sukobe između običnih ljudi i Nemaca. Način na koji su bili tretirani ratni zarobljenici iz jugoslavije često je bio veoma nehuman. Bilo je situacija kada su se Rumuni raspravljali sa stražarima da bi dali hleb izgladnelim jugoslovenskim zarobljenicima. Jednom kada je grupa zatvorenika prolazila kroz grad Đurđu na Dunavu, rumunski vojnik kada je video u kakvom su stanju, upao je u pekaru, izvukao sav novac iz džepova i rekao: Uzmi sav taj novac i daj mi hleb za sve njih. Pekar ga je pitao šta želi sa tolikim hlebom. Uzimam za Srbe odgovorio je vojnik. Pekar je pogledao kroz prozor i video dugu kolonu jugoslovenskih oficira I vojnika koji su krenuli na dug put. Bez ikakvog oklevanja istrčao je na ulicu i počeo da deli sav hleb. Pridružili su mu se i drugi Rumuni, formirali lanac i iz ruke u ruku preneli hleb."
Razlog za prekid odnosa: Priznavanje Pavelićeve Hrvatske od strane Rumunije
Osoblje jugoslovenske ambasade dobilo je instrukciju od Vlade Jugoslavije da prekinu diplomatske odnose 27.4.1941.g. ako Rumunija prizna NDH, koja je proglasila nezavisnost 10.4.1941.g. ili ako Rumunija preduzme neke aktivnosti na uštrb teritorije Jugoslavije. Kontekst je međutim bio malo bizaran. Ova uputstva data su kada su već Petar II i Vlada Dušana Simovića već bili u egzilu u Jerusalimu 17.4.1941.g. U Beogradu je već uspostavljena marionetska vlada koja je sarađivala sa okupatorom. Jugoslavija je tada već bila podeljena između Nemačke, Mađarske i Italije, a NDH je postala satelitska država Nemačke pod vođstvom diktatorom Ante Pavelićem.
Uveče 6.5.1941.g. radio-stanica u Bukureštu objavila je službenu izjavu da je rumunska Vlada priznala Hrvatsku Ante Pavelića. Međutim da kažemo da je Antonesku bio dugo, skoro tri nedelje jedini lider u pronemačkom savezu koji se uzdržavao od priznanja NDH za razliku od premijera Lasla Bardošija iz Mađarske koji je to odmah ušinio, kao i episkop Josef Tiso šef Slovačke i kralj Boris III iz Bugarske. To je bilo vreme prekida odnosa među Srbima i Rumunima. Po prvi put u istoriji došlo je do prekida diplomatskih odnosa između dve zemlje povezane istorijski, prijateljski, religijski koje su se zajednički borile i propatile zarad sličnih interesa. Jugoslovenski ambassador u Rumuniji Avakumović određen je od strane SAD da se bavi jugoslovenskim interesom u Rumuniji. Ovaj aranžman dogovoren je sa zvaničnikom SAD Vebom Bentonom.
Avakumović, Antonesku i kralj Mihaj
14.maja 1941.g. jugoslovenski ambasador je imao poslednji sastanak sa Antoneskuom. Avakumović ga je podsetio na poslednjem sastanku koji je imao nakon 27.marta 1941.g.: "Vdite da sam bio u pravu, rekao sam Vam da nećete moći da izdržite nemačku moć. Veoma mi je žao što je do prekida odnosa između naših zemalja došlo za vreme moje vladavine". "Mi nismo izazvali prekid odnosa", odgovorio mu je ambasador i nastavio: "Prešli smo preko činjenice da su Nemci Beograd bombardovali rumunskim avionima, prešli smo preko činjenice da je Jugoslavija napadnuta sa rumunske strane Dunava. Jedina stvar preko koje ne možemo da pređemo je priznanje NDH." Priklonili smo se silama osovine, odgovorio je general, što je posledica njihove politike. Nešto više sam siguran u pobedu Nemačke."
Iste večeri rumunski diplomata Aleksandar Krecianu došao je u jugoslovensku ambasadu da se pozdravi sa jugoslovenskim ambasadorom. Po završetku zvaničnog razgovora, Avakumović je pitao Krecianua, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima: "Molim Vas recite mi kao prijatelj, recite mi koja nesreća vas je naterala da priznate Pavelićevu Hrvatsku? "
U 8 sati uveče ambasadora je primio kralj. Ambasador je bio oduševljen ovim pozivom jer nije uobičajeno da se suveren oprašta sa diplomatom zemlje sa kojom su odnosi narušeni. Sastanak je bio kratak i značajan. Kasnije se ispostavilo da general Antonesku nije želeo da obavesti kralja do koje mere su odnosi izmedju dve zemlje narušeni. Kralj je smatrao da ambasador treba da napusti zemlju a da ostane otpravnik poslova. Bio je iznenađen i protestotvao je što ga general Antonesku nije obavestio o svim događajima. Papiri mu nisu redovno dostavljani i nije znao da su odnosi između Srbije i Rumunije toliko narušeni. Izbegavao je da razgovara o političkim pitanjima i zamolio ga da prenese pozdrave svom rođaku kralju Petru II, sinu kraljice Marije. Marija je majka Petra II i sestra kralja Karola II oca rumunskog kralja Mihaja I.
Članovi jugoslovenske ambasade napustili su Rumuniju i otišli u Palestinu. Da završimo sa opisom Pavlovića kako su se rastali sa Rumunijom: "Kada je kapetan naredio sa komandne table: Punom parom napred! Konstanca se spojila sa ogromnom sivom obalom. Prošao sam pored svetionika. Ispred njega je stajao kao simbol naše nesreće, jedna silueta: nemački stražar. Nosio je sivu uniformu i crne čizme. Kao da je sve to sintetizovalo našu nesreću. Stražaru se nije videlo lice od ogromnog čeličnog šlema. Dugo smo ostali na gornjoj palubi sa našim ambasadorom iz perioda vladavine kralja Karola I, tiho gledajući more dok je brod plovio kroz talase Crnog mora. Te večeri naša poslednja misao ostala je u Rumuniji zemlji koja je nekada bila ponosna i slobodna".
Preuzeto sa: www.historia.ro
14.01.2018