Kako smo stigli dovde - dešavanja u Rumuniji
Iako je prošlo godinu dana od kada su se PSD i ALDE ponovo vratili na vlast, mnogi se pitaju kako je moguće da smo se vratili toliko unazad i tako brzo? Kako se preko noći pretvorila u prah i pepeo nada da će Rumunija, iako posrnula da nastavi putem razvoja? Da li smo bili slepi, da li smo polagali lažne nade proteklih godina? Ili se dogodilo nešto presudno zbog čega smo skrenuli sa puta i propustili šansu?
Pitanja su postala još važnija nakon agresivnih odgovora domaćih političara na zabrinutost EU zbog izmena Zakona o pravosuđu, ali i nakon što je obelodanjen tragikomičan sastav Vlade (da i osuđenici i kriminalci mogu biti članovi vlade i njenih organa prim.prev.). Na kraju krajeva nije prošlo mnogo vremena i najneodgovorniji pojedinci iz PSD-a usudili su se, a da nisu razmislili ni makar koliko to čine obični ljudi, da pokažu zube Briselu u pokušaju da očuvaju imidž, prividnim skupom kriterijuma pri izboru ministara.
Foto print screen: You Tube Kanal YUROP
Da bismo razumeli kako smo stigli do toga da Livie Dragneana na pitanje da li će u Vladu ući i Kodrin Stefanesku, koji je krivično osuđivan, odgovori bez oklevanja sa ”da”, samo da bi demonstrirao svoju ”moć”, treba da se vratimo dosta vremena unazad. U novembar 2011.g.
Tada je Trajan Basesku, u roku od nedelju dana potpisao dekret o raketnom štitu pre ratifikacije i posetio Berlin gde se sastao sa Kancelarkom Nemačke. Tamo je rekao da će u 2012.g. iz javnog sektora biti otpušteno 100.000 službenika, da će budžetski deficit biti prepolovljen, a zatim 2013.g. dostići nulu, da će broj socijalnih programa sa 54 pasti na 9.
To je bio vrhunac mandata predsednika Trajana Baseskua. Trenutak maksimalne posvećenosti u produbljivanju dva strateška partnerstva koja garantuju duboku integraciju Rumunije u zapadni svet. U zoni bezbednosti bili smo sto posto sa SAD. U ekonomiji, sto posto sa Nemačkom.
Posle toga sve je krenulo u nizbrdo. To je praktično bio poslednji trenutak kada su vladajuće političke snage u to vreme, predsednik i njegova stranka, bili pobornici proaktivne politike promena u Rumuniji.
To je bio poslednji trenutak kada su i Predsedništvo, Vlada i Parlament bili spremni da jedinstveno rade na onome što su usaglasili sa strateškim partnerima, ne zato što su želeli naplatiti svoju dobru volju, ili zato što bi očekivali zauzvrat zaštitu od odgovornosti i lične nagrade, već zbog toga što su dogovoreni ciljevi služili nacionalnom interesu i velikoj većini građana.
I da, verovatno bi bilo potrebno dugo vremena da se ovi ciljevi postignu, možda se to nikada ne bi dogodilo, s obzirom na to koliko su korupcija i otpori reformama postojali u elektroenergetskom sistemu pod kontrolom bivšeg predsednika, međutim sadašnja situacija je jasno nepovoljnija. Razlika između situacije novembra 2011. i trenutne je ogromna. To je razlika između pokreta u pravom smeru, kretanja u tom smeru čak iako je to bilo u promenljivom ritmu, u poređenju sa trenutnim koracima u mestu praćenim čak i kretanjem unazad. Analiza nam pomaže da shvatimo koliko smo blizu da ne uspemo, možda i definitivno, u težnji da postanemo integralni deo zapadnog sveta.
Ovakvo stanje traje već šest godina. Dok se vođenje politike u pogrešnom smeru ubrzavalo, lideri sadašnje vladajuće koalicije bili su deo heterogene koalicije USL, sprečili su poslanike da prisustvuju sastanku odbora radi razgovora o kupovini raketnog sistema Patriot, stalno i žestoko kritikovali stavove američkog ambasadora, nastojali da blokiraju zajedničke rumunski - nemačke projekte, a prema zvaničnicima EU agresivno reagovali, pozivajući se na čaušeskuovsku tezu o ”nemešanju u unutrašnje poslove”, u flagrantnoj kontradikciji sa obavezama koje smo preuzeli ugovorom o pristupanju.
Ali, hajde da se vratimo u jesen 2011. Prvi gest sabotiranja procesa dubokih integracija došao je brzo i bio je retoričan. Setite se šta je rekao Viktor Ponta kada je Trajan Basesku bio u Beloj kući, raspravljajući o lokaciji anti-raketnog štita u Deveselu?
”Kada prihvatite da stavite američki odbrambeni sistem u vašu zemlju, možete barem kafu zatražiti od gospodina Baraka Obame. (...) Veoma je loše kada predsednik Rumunije ode krišom , ne znajući sa kime se sastaje, o čemu govori i zašto je otišao tamo. (...) Želim da predsednik Rumunije bude primljen na glavni ulaz, ne na vratima za poslugu ili administrativno osoblje”.
A Antonesku? „Rumunija bi mogla da utvrdi neke tačke od strateškog značaja za nju. Ove stvari ne idu besplatno, ne mislim na novac, mislim na stav koji određuje Rumuniju na diplomatskoj mapi." Koji bolji dokaz od ovakvih izjava bi Amerikanci mogli da dobiju o tome koliko dva političara nisu cenila strateško partnerstvo?
Nije slučajno što je Jon Iliesku odmah ponovo aktiviran nakon potpisivanja sporazuma o instalaciji štita u Deveselu i direktno učestvovao u mobilizaciji USL-a protiv Traiana Baseskua.
Sledeći korak bio je pretnja suspenzijom. Ne govorimo o 2012. godini, već o novembru 2011. godine. Razlog za to nije bio antiraketni štit, već dogovor vezan za obaveze štednje koje je Trajan Basesku usaglasio sa predstavnicima MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije (Trojka-zajednički naziv za ove međunarodne institucije) i koji je potvrdio na sastanku sa Angelom Merkel.
Konkretno, razlog u pogledu štednje odnosio se na ovu izjavu: ”Bez obzira na ishod na Ustavnom Sudu Rumunije (CCR) u pogledu zamrzavanja penzija i plata u 2012. godini, novac ne postoji” (...)”da novac postoji obaveze bi bile isplaćene”. Koji bolji dokaz mogu dobiti Evropljani o neodgovornosti lidera opozicije, ako bi mogli suspendovati predsednika jer je rekao zdravorazumsku stvar?
Ideja o suspenziji predsednika je ubrzo napuštena, jer USL, u početku, nije imao većinu u parlamentu. Ali dva meseca kasnije, u januaru 2012. godine nastavljena je kampanja suspenzije. Ovaj put, prvi korak je napravljen na ulici. Ostavljajući po strani sučeljavanje predsednika sa Raedom Arafatom, suština protesta je brzo promenjena, uzurpirani su od strane USL-a uz podršku pridruženih televizijskih kuća, a ubrzo je došlo do pada vlade Boca.
Zatim je, u stvari došlo do odustajanja od vladinih obaveza koje je Trajan Basesku prihvatio kada je zatražio podršku od međunarodnih poverioca, i kada je zatražio od Nemačke finansijsku podršku. Šta su zapravo bile ove obaveze?
Bivši predsednik je to rekao i nakon naizgled rutinskog sastanka sa Trojkom - međunarodnih institucija. "Rumunija ima interne resurse za rast, a to su posebno resursi u energetskom sektoru, gde bi restrukturiranje i pravilno upravljanje energetskim kompanijama generisalo preduslove za održiv ekonomski rast i prihode državnom budžetu i stanovništvu, transportni sektor i na kraju, ali ne i najmanje bitno, optimizacija funkcionisanja sistema zdravstvene zaštite, koja mora nastaviti reformske procese, predstavlja još jedan izvor za povećanje prihoda u državnom budžetu i smanjenje deficita."
U to vreme, napisao sam: "Ono što je predsednik rekao kroz gore navedene fraze: ništa manje nego što se obavezao da u ime vlade zaštiti zemlju od rizika jer održavanje ekonomskog rasta kroz duboku reformu tri sektora je do sada bilo pod katastrofalnim upravljanjem države i stranaka. To ne samo da nije generisalo ili podsticalo ekonomski rast, već ga je i blokiralo, trošeći resurse koji bi inače trebali biti upotrebljeni kao investicije.
Poteze koje je Trajan Basesku preduzeo prema velikim finansijerima, ali posebno prema građanima Rumunije, najveći je izazov koji može preuzeti rumunski zvaničnik: otvoreni i totalni rat sa ogromnom mrežom uticaja, sastavljenom od političara, državnih službenika, poslovnih ljudi, sudija, obaveštajnih službenika, koji kontrolišu veliki deo rumunske države uz pomoć pronevere novca iz tri sektora koje pominje predsednik države: energetika, saobraćaj i zdravstvo."
Da, retrospektivno i uzimajući u obzir ono što su neki od predsednikovih ljudi učinili 2011. godine, upravo u gorenavedenim oblastima, imamo sve razloge da sumnjamo u to da čak i ako on ne izgubi vladu, sledi "potpuni rat" sa mafijom. Ali jednako sigurno da ne bi došlo do revolucije, i da ni pod kakvim okolnostima ove obaveze ne bi bile potpuno napuštene, kao što se desilo nakon što je USL pristao na vladu Ungureanua."
Od maja 2012. do novembra 2015. godine, kada je Viktor Ponta podneo ostavku na mesto premijera, izbegavanje ciljeva koje je preuzeto sa članstvom u EU i partnerstvom sa SAD pretvorilo se u nerazumnu trku kako da se te obaveze što više izbegnu i tako zaustave reforme. Tu je začetak ambisa koji sada imamo, između USL agende i obaveza Rumunije da nastavi modernizaciju države, uklanjajući političku kontrolu iz državnih kompanija, primoravajući administraciju da služi interesima građana i privatnih firmi i ojača nezavisnost pravosuđa.
Daleko od toga da bih idealizovao period 2010 - 2012, kada je postojala sledeća situacija:
Ponavljam, rizik od nepoštovanja obećanja bivšeg predsednika bio je u svakom slučaju ogroman zbog suprotnih interesa mnogih njegovih najbližih saradnika. Ali i nemogućnosti podsticanja reforme PDL-a. Međutim, ono što se svakako desilo dolaskom USL-a na vlast, značilo je zapravo odustajanje od svih važnih obaveza koje su predhodno stabilizovale ubrzani put Rumunije ka zapadu. Ovo sistematsko napuštanje programa je začetak katastrofe koju danas doživljavamo.
Pakt "civilnog društva" pod pokroviteljstvom Vojkuleskua, pokreti anti-DNA i anti-CCR, agresija protiv vladavine prava, suspenzija predsednika u leto 2012. godine, ”crni utorak” u 2013., veliki poslovni slučajevi od privatizacije CFR do otpisa duga KazMunai, ponovljeni sporovi sa predstavnicima EU i SAD, pokušavaj ponavljanja populističke politike i ekonomskog nacionalizma Viktora Orbana, intervencija u korist Lukoila, sve to je predstavljalo prekretnice udaljavanja od pravca usaglašenog sa strateškim partnerima i kretanje ka stavu "nezavisnosti", koji naglašava šta smo, i potpuno ignoriše ono što smo rekli da ćemo učiniti zauzvrat.
Zašto međutim, USL nije išao i"do kraja" sa zakonom o amnestiji i izmenama Krivičnog zakonika koji su pripremani za "crni utorak" i da li su spremni sada to učiniti? Zašto se USL nije usuđivao da prkosi tako agresivno EU, dok sada koalicija PSD - ALDE to radi? Jednostavno zato što su uslovi sada "zreliji". I unutrašnji i spoljašnji. Tome doprinose dva vrlo specifična razloga:
Prvo: mnogi ljudi u državi koji su zajedno sa strateškim partnerima kreirali i branili crvene linije u pogledu pravde i funkcionisanja vitalnih institucija, danas više nisu na funkcijama (delom zbog sopstvenih grešaka), a oni koji oni su zauzeli njihovo mesto nisu viće bili tako posvećeni ovoj misiji. Istovremeno, uticaj onih koji su još uvek na pozicijama i privrženi ovim ciljevima, značajno je opao.
Sve što se danas događa pred našim očima moglo se lako desiti pre tri ili četiri godine. Ali prethodnici Dragnee i Tariceanua dobiali bi po prstima brzo i odlučno. Danas to skoro da nema više ko. Ovo bi bio drugi razlog.
Slabljenje snaga koje mogu zaustaviti napad na vladavinu prava, pravdu, i koje može održati ravnotežu vlasti u državi ima dvostruki uzrok. Gubitak odlučnosti kojom su do sada strani partneri podržavali Rumuniju bilo zbog konkurencije ili geostrateške neodlučnosti, ali i intenziviranje delovanja Rusije i drugih susednih zemalja sa ciljem da oslabe institucije koje su do sada garantovale čvrste veze sa zapadnim partnerima.
To nije fenomen koji pogađa samo Rumuniju. To je vidljivo u svim zemljama bivšeg komunističkog bloka. Sve više političara otvoreno govori o potrebi zbližavanja sa Rusijom, hvali ruske, turske i kineske "modele", ili promoviše politiku i način funkcionisanja inspirisan tim modelima.
Sve više političara vidi u partnerstvima sa Zapadom samo razloge za nezadovoljstvo i poziva da se ponovo pregovaraju uslovi partnerstva ili čak napuste. Brzina i intenzitet sa kojima su preispitivali svoje prioritete je obrnuto proporcionalna efikasnosti vlasti u otkrivanju postupaka stranih agenata i njihovog uticaja na donosioce odluka.
Nezadovoljstvo domaćih političkih elita čiji su imperativi promena odnosa prema liderima koji su vodili u EU i NATO, nikada nije prestajalo. Sada to posebno dolazi do izražaja zato što koristi od Zapadnih integracija ne izgledaju više tako privlačne za njih, kao što im se to činilo kada su umišljali da će moći lako prisvajati evropske fondove kao što su to činili sa domaćim državnim fondovima (u vreme komunizma i tranzicije prim. prev.). Ili kada su mogli kršiti osnovne principe države, bez da ih neko otvoreno kritikuje. Istovremeno, mnogi su spremni za beneficije koje bi imali u "Putinovom" sistemu.
Ukratko, ono što Dragnea i Tariceanu rade danas jeste da prate put Viktora Orbana i mnogih drugih. Oni iskorišćavaju frustracije građana nagomilane tokom poslednjih deset godina i vraćaju stara pravila igre, što im samo koristi. I to mogu učiniti zato što je teško da ih neko unutar države natera da prate crvene linije, a spoljna podrška koju oni dobijaju je doslednija od potencijalnih sankcija.
Početak ovog pokreta "političke nezavisnosti" političkih elita koje ne mogu da se pomire sa izgubljenim privilegijama, već je pre četiri godine opisao Džordž Fridman u knjizi "Krizne tačke. Perspektive krize u Evropi". On smatra da su se odnosi između Istočne i Zapadne Evrope radikalno promenili nakon velike finansijske krize 2008. godine. Potom su razumeli da su Evropljani po potrebi sami. Odnosi u hlađenju i nepoverenje eksplicitno je iskoristila Rusija, koja je brzo uložila u sve političke snage koje su želele proširiti jaz između starih i novih članica EU.
Relevantni fragmenti Fridmanove knjige, koje reprodukujem u nastavku, nisu poziv za fatalističko popuštanje pred silama koje su suviše jake da bi ih zaustavile građanske akcije. Naprotiv, to je poziv za razmišljanje.
Do sada, o imidžu političara koji su prevarili građane starao se isključivo neko drugi. Šaka ljudi sa istoka i zapada sa zajedničkim ciljevima. Sada se ta šaka smanjila, baš kao i opšti ciljevi. Ali su se umnožili oni koji pokušavaju da ih ometaju . Što znači da misija kontrole onih koji nas vode, sada biva prepuštena nama samima, u cilju našeg sopstvenog interesa kao što je to trebalo oduvek da bude. Sada smo prepušteni sami sebi. Došlo je vreme da se suočimo sa istinom.
Džordž Fridman. "Krizne tačke. Perspektive krize u Evropi" :
"(...) 1991. godine, istočni deo poluostrva je video slabu Rusiju i snažnu Evropu. Sada je suprotno stanje stvari tačno. Od Poljske do Rumunije došlo je do razočarenja sa NATO i EU, ali i više od toga, duboka nesigurnost o tome šta će se desiti sledeće.
Ovakva situacija otvorila je kapiju Rusima da prate svoje strateške interese. Rusija ne želi da dominira u regionu. Ali želi da ograniči snagu NATO-a na istoku. Takođe želi da ograniči evropske integracije, koje bi mogle da se razviju u stratešku pretnju, pružajući ekonomske alternative Istočnoj Evropi. U vreme kada Amerikanci nisu bili zainteresovani, a Evropljani nisu bili u mogućnosti da prošire ekonomske integracije, Rusi su, čak i sa ograničenim resursima, videli priliku da prošire svoj uticaj. Ovo se desilo posebno u karpatskim zemljama - Slovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji.
Rusi su imali dva raspoloživa alata. Ja bih to nazvao komercijalnom geopolitikom. Bez dominacije nad ovim zemljama, kako je Rusija sprečila njihovo kretanje u pravcu koji nije želela? Kao podsticaj, Rusi su obezbedili ulaganja u energetiku, minerale i druge oblasti. Nisu želeli da preuzmu kontrolu nad privredom ili većinom kompanija, ali su želeli dovoljno kontrole da bi mogli uticati na poslovne odluke. Oni su bili zainteresovani za zarađivanje novca, a na tom području bilo je novca. Možda je bilo više novca negde drugde, ali cilj je bio geopolitički.
Rusi su stvorili mrežu zavisnosti u različitim granama industrije, koje imaju određeni uticaj na političke odluke. Uklanjanje Rusa nije bilo mudro za zemlje koje nisu mogle da rizikuju izazivanje ruskog neprijateljstva u vreme kada je novca iz Evrope bilo manje nego ranije, a američke investicije nisu donosile političku zaštitu. Investicije u bilo kojoj industriji bile su dobrodošle, a politička cena je bila minimalna. Poboljšana integracija u EU nije se desila, a saradnja sa NATO savezom bila je kao saradnja sa fantomom.
Drugo, i podjednako važno, Rusi su uspeli da očuvaju delove svoje obaveštajne strukture u skoro svim zemljama bivšeg komunističkog bloka još od vremena sovjetske okupacije(uglavnom zbog loše izvedene tranzicije i nepostojanja lustracije nakod sloma komunizma, što je propust EU i SAD prim.prev.). Oni su održavali snažne odnose sa obaveštajnim svojim izvorima u svim tim zemljama, za vreme i nakon okupacije. Imali su dosijee o svima i znali sve stvari koje bi ljudi hteli sakriti. Rusima nije bilo potrebno pribegavati ucenama. Stvari su bile suptilnije od toga. Osoba bi znala šta je uradila, bila svesna ruskih obaveštajnih službi i postojanja dokumenta o tim stvarima. To je bila vrsta samodiscipline. Toga nije bilo pre 2008. i sigurno ne pre 2001. godine. U to doba dominirao je osećaj da se da su to stvari koje pripadaju prošlosti. Ali kada su se u EU pojavili problemi, a Rusija je tu situaciju iskoristila i veoma lako nastupala aktiviranjem svojih uspavanih struktura, korumpiranim političarima bilo je bolje razmišljati o saradnji sa Rusijom.
Obični ljudi su pošteđeni ovoga, ali oni koji su uključen u politiku, sindikate ili biznis imali su to u vidu i to je bilo dovoljno da se utiče na bitne državne odluke. Rusi su uvek smatrali Karpate i mađarsku ravnicu sa Dunavom kao idealnu tampon zonu razdvajanja sa Zapadom. Ali im nije bilo nužno to reše okupacijom. U stvari, Rusi su shvatili da je cena sovjetske okupacija bila previše visoka, i da su posedice toga bile slabljenje Sovjetskog Saveza i Ruske Imperije. Putin je pristupio ovom problemu na radikalno nov način - dovoljno kontrole da brani najvažnije interese Rusije, što je efikasnije moguće uz što manje troškove. Ono što je Putinov pristup učinilo naročito efikasnim je naravno da je delovano u skladu sa ruskim komercijalnim i i političkim interesima (…)
U ranijim istorijskim periodima, kada su slični vetrovi duvali iz Francuske, Sovjetskog Saveza, ili Nemačke, ove zemlje su igrale slične igre. Ali u to vreme, zahtevi su bili teži a obaveze kompleksnije. To nije bila obična avantura, već brak pod pretnjom pištolja.
Sada nema oružja, već praksa zavođenja povodljive mlade čokoladnim bombonama - bar za trenutak (...) "
Preuzeto od:
Dan Turturica 26.01.2018
https://www.digi24.ro/opinii/cum-am-ajuns-aici-867679
11.02.2018